Ena
Tramvaji zvižde plavo,
ona je na njih navikla.
Voli da crta po nama dok spavamo.
Voli da u očima ima boju koju ne vidim.
Voli da kaže kako joj ne verujem.
Usnama jurnem ka njoj,
udarim o zid.
Nos mi krvari.
Krv ima ukus njene šminke
na mom licu, ruci, telu...
U susednoj sobi je on.
On čije ruke klize po njoj,
dok moje klize po flašama.
Miris nje još čuvam na ruci,
442 kilometara ga nije izbrisalo.
Još dugo,
veoma dugo
Zagreb će mi mirisati na Enu.
