Ima li koga?
Hodam gradom, pratim koraka ritam
Kišni dan. Masa. Ne vidim ljudima lica.
Vide li što i ja tamo, u čudu se pitam…
Dok me rominjava kiša kapima golica!
Zastajem u mislima, ubrzavam hod
U zbilji sam evo između neba i dalje
Gledam crno bijeli, natmureni svod
Kakve li mi samo tajne poruke šalje!
Sanjam. Gledam i znam da sam budan,
Osvrćem se. Je li ovdje još tko jadan?
Možda nekom ovako izgledam čudan
Očiju užarenih, ljubavi, zagrljaja gladan!
Nekog da me tu na mjestu zaustavi.
Priča mi, ruke mi toplinom zaogrne
Ili da se samo na ovaj trenutak pojavi
I srećom svojom, vječnošću ogrne!
I snovi se pusti opet dalje nastavljaju
Sve je isto. Samo ova bezbojna masa.
Jedni druge na mahove zaustavljaju
Slušam ih no ne čujem im niti glasa!
Um mi reče: Sreća je u rukama našim!
Dodirom pravim sve čežnje nestaju…
Neću više snova ružnih da se plašim,
Ovog trena svaka bol, patnja, prestaju!
Sada znam da to nije iluzija, lažni san!
Hodam i dalje, nastavljam sada žurno
Dostići ću jednom ja drugi, bolji dan…
Ne osvrćem se na ovo vrijeme odurno!
